Tolerantni smo, ali...

Nekoliko nedelja pošto je u Beogradu zabranjen Gej prajd, u pariške bioskope stigao je film « La vie d’Adèle » Abdelatifa Kešiša, koji je na festivalu u Kanu dobio tri Zlatne palme. U Parizu se ovih dana za ulaznice čeka u dugim redovima, a film je za samo dva dana u Francuskoj videlo više od 50.000 ljudi.

Film je ljubavna priča o dve devojke - Emi i Adel koje tumače Lea Sejdu (Léa Seydoux) i Adel Egzarhopulos (Adèle Exarchopoulos). Adel ima 15 godina i prolazi kroz bolnu fazu otkrivanja sopstvene homoseksulanosti i osećanja da se u vezi sa muškarcima ne oseća dovoljno ispunjeno. Sve ono što joj nedostaje u emotivnom i seksualnom smislu pruža joj Ema, koja je od nje starija gotovo deset godina. Film se završava njihovim raskidom, koji mnogo dublje i trajnije pogadja Adel, izmedju ostalog zato što joj je Ema prva ljubav.

Početak je fokusiran na Adel i dramu kroz koju prolazi da bi sebe prihvatila kao lezbijku, ali se film kasnije transformiše u univerzalnu ljubavnu priču i još jedno podsećanje na pravo svakog da izabere svoj život i bude ono što jeste. To je protest protiv neke vrste duha palanke koji se izmedju ostalog zasniva na neprihvatanju onoga sto nije « uobičajeno » i već odavno prihvaćeno kod « normalnog sveta ».

Posebnu pažnju francuske javnosti izazvale su veoma duge i gotovo bestijalne scene seksa dve devojke. Uprkos tome što može da « šokira » osetljiviju publiku, film je nagradjen jednom od najprestižnijih filmskih nagrada.

Nameće se pitanje jesu li duge scene seksa ne samo Kešišov umetnički izraz, već i protest protiv homofobije, lažnog morala i potreba da se pomere granice - da se napokon shvati da homoseksaulce ne treba osudjivati, da su njihova prava nešto što treba da se podrazumeva, a da su, nažalost česte, prostačke šale na njihov račun izraz necivilizovanog ponašanja.

Francuska je ove godine donela zakon o sklapanju homoseksualnih brakova, u Kanu je nagradjen film koji je do sada verovatno najdublje otišao u prikazivanju ljubavi i seksualnog čina osoba istog pola, a gradonačelnik glavnog grada je - već godinama deklarisani homoseksualac.

Kao i u svakoj drzavi, i u Francuskoj postoji konzervativni deo stanovništva koji se na sve moguće načine borio protiv nedavno donesenog zakona. Oni su iskoristili svoje demokratsko pravo da iskažu protest i pokušaju da spreče donošenje zakona koji smatraju pogrešnim. Ali, to je sve - oni ne odredjuju socijalni i kulturni život svoje zemlje.

U Beogradu je drugu godinu za redom zabranjena gej parada, pošto su ekstremne grupe pretile da će napraviti nerede. U vreme priprema Prajda vodile su se već toliko puta ponovljene diskusije da li on treba da bude održan. Mnogi su imali potrebu da kažu da su « tolerantni prema njima » (homoseksualcima) i da će zato - učestvovati na gej prajdu. Drugi su bili skloni da kažu da nemaju ništa protiv da tzv. homoseksualne manjine ostvare svoja prava, ali da im « malo smeta » da šetaju gradom.

Neizbežna je asocijacija na filozofiju palanke koja se, kako kaže Radomir Konstantinović, izmedju ostalog karekteriše svojim zahtevom za « idealno zatvorenim » u kojoj je svaka promena u najmanju ruku bolna. Promena je dakle, kao što naglašava Konstantinović, u duhu palanke nedopustiva. Oni koji pripadaju duhu palanke ne samo da su svesni, nego su i ponosni na svoj konzervativizam. U ovom slučaju oni nemaju potrebu da sakriju osećanje da im smeta da homoseksualci prošetaju gradom, - oni to sa ponosom ističu. Gej prajd, koji nije postao tradicija u Beogradu, sprečio bi da se ponovi ono što Konstantinović naziva « jučerašnjicom palanke ». Zato je Gej prajd u svestima onih koji čine duh palanke nešto što na svaki način treba sprečiti, a da bi se taj cilj postigao, ne preza se ni od fizičkog obračuna.

Ukoliko odu da pogledaju Kešišov film, pripadnici tzv. ekstremnih grupa, kao i oni koji su « tolerantni, ali… » biće barem malo uznemireni i iznervirani, a neće ni biti svesni da je i to pomak za njih - sve je bolje od mirnog i udobnog života u kojem promena nema.