Podsećanje i opomena

Početkom 19. veka, tridesetak godina nakon što je 1789. doneta Opšta deklaracija o pravima čoveka, jedna crnkinja dovedena je iz Afrike u Evropu gde je, samo zato što je pripadala Hotentotima i imala specifične dimenzije tela, do kraja svog života bila izložena maltretiranju i ponižavanju.

Francuski reditelj Abdelatif Kešiš posvetio je svoj novi film "Venus noire" (Crna Venera) sudbini te žene čije je evropsko ime bilo Sara Bartman. Film je izazvao pozitivne reakcije nevladinih organizacija za ljudska prava, među kojima je i Liga za prava čoveka (Ligue des droits de l'homme) sa sedištem u Parizu.

Sara Bartman imala je apsolutni sluh i znala je da igra, peva i svira na starim afričkim instrumentima. Čovek za koga je u Africi radila, Henrik Cezar, obećao joj je da će je u Evropi uvesti u svet pozorišta. Stigavši u Evropu, Sara Bartman doživela je veliko razočaranje jer nikoga nije zanimao talenat za muziku i ples koji je očigledno posedovala. Pažnju je privlačio njen oblik tela, široki kukovi i nešto veće dimenzije seksualnih organa, specifične za Hotentote. Za Henrika Cezara to je bila prilika da zaradi novac i odlučio je da u Engleskoj napravi spektakl u kome će Sara Bartman biti predstavljena onako kako je tadašnja publika zamišljala crnce iz Afrike.

Još u 18. veku mnogi francuski filozofi osuđivali su kolonijalizam. Didro u delu "Istorija dve Indije" oštro kritikuje robovlasnike i njihove argumente kojima opravdavaju kupovinu robova. Slične ideje u svom delu "Kandid" Volter izražava pričom o crnom robu u jednoj holandskoj koloniji koga je osakatio njegov vlasnik, a Monteskje u 15. knjizi "Duha zakona" takođe sa ironijom govori o robovlasništvu. Početkom sledećeg veka ovakvi stavovi francuskih filozofa još uvek su, izgleda, bili nepoznati široj publici ili su barem ostajali neprihvaćeni. Zato je publika u Engleskoj, a kasnije i u Francuskoj sa interesovanjem i zadovoljstvom gledala spektakl u kojem je Sara Bartman bila primorana da se predstavlja kao - divlja žena.

Nakon što je prodata, Sara Bartman je odvedena u Francusku gde je bila izložena još većim ponižavanjima jer su gledaoci mogli da je dodiruju, kao da se radi o izloženoj životinji. Zanimljivo je da su i posetioci francuskih buržujskih salona takođe nalazili zadovoljstva u gledanju spektakla koji se na trenutke pretvarao i u seksualno maltretiranje te žene.

Objašnjenje, ali ne i opravdanje za ovakvo tretiranje žene čija je sudbina određena pripadnošću jednoj rasi, može se naći i u činjenici da tadašnji najpoznatiji naučnici u Francuskoj nisu dali razloga za drugačiji način razmišljanja, onaj koji bi bio lišen svake vrste ksenofobije i rasizma. Profesor zoologije, Etjen Gofroa Sen Iler tražio je 1815. godine dozvolu da neko vreme ispituje Saru Bartman da bi utvrdio osnovne karakterisitike rase kojoj je pripadala. Jedan od zaključaka ispitivanja, tokom kojeg je ta žena bila izložena samo drugačijem obliku ponižavanja, bio je da je da su pripadnici njene rase sličniji majmunima nego ljudskoj vrsti.

Ako se i ne može dati siguran odgovor na pitanje šta je - neznanje ili sklonost rasizmu - učinilo da naučnici urade nešto čime se istorija nauke ne može pohvaliti, sigurno je da je Sara Bartman bila žrtva tadašnjih naučnika čak i posle svoje smrti. Među tim naučnicima je i jedan od osnivača komparativne anatomije, Žorž Kuvije, na čiji predlog je odlučeno da se telo Sare Bartman secira. On je 1817. godine saopštio rezultate novih istraživanja po kojima su "rase koje imaju spljoštenu lobanju osuđene na večnu inferiornost". Tridesetih godina 20. veka skelet i gipsani odlivak tela Sare Bartman izloženi su u Muzeju čoveka u Parizu i tek 1974. godine stavljeni su u deo muzeja gde posetioci nemaju pristup.

Sudbina Sare Bartman postala je simbol položaja crnaca za vreme kolonizacije. Posle kraja aparthejda 1994. godine, pripadnici Hotentota tražili su da se Francuskoj uputi zahtev da Južnoafrickoj Republici preda posmtrne ostatke Sare Bartman. Tek sedam godina kasnije, to pitanje pokrenuto je u Francuskoj, zahvaljujući inicijativi senatora Nikole Abua. Posle toga donet je zakon kojim je omogućeno da Francuska pozitivno odgovori na zahtev Južnoafricke Republike. Sara Bartman konačno je sahranjena u Kejptaunu 2002. godine, gotovo dva veka nakon što je umrla.

Film Abdelatifa Kešiša traje skoro tri sata i u njemu se smenjuju teške i duge scene verovatno najtežih trenutaka koje je ova žena proživela. Komentarišući te mučne scene koje u gledaocu mogu da izazivu nelagodu, novinar francuskog dnevnika Mond napisao je: "To je najbolji način da se razotkrije rasizam i pohlepa koji su odredili sudbinu Sare Bartman". Nakon što je film počeo da se prikazuje, Kešiš je jasno dao do znanja da je svestan da su, ako ne iste, a ono barem slične pojave deo i današnjeg društva.

- Osećam da sam na neki način moralno obavezan da svedočim o stvarima koje se danas dešavaju - rekao je Kešiš i, aludirajući na nedavno izbacivanje Roma iz Francuske, dodao da ga scene proterivanja ljudi muče i zabrinjavaju. - Ovaj film je na žalost deo savremenog društva - zaključio je on.

Potvrda za ovakvu Kešišovu konstataciju mogla se naći samo nekoliko dana posle premijere "Crne Venere". Sat vremena pre projekcije ovog filma u bioskopu "Balzak" nedaleko od poznate avenije Šanzelize u Parizu, oko 200 ljudi protestovalo je ispred modne kuće Gerlin. Bunt tih ljudi izazvala je izjava Žan-Pol Gerlina, potomka osnivača ove svetski poznate kozmetičke firme. Gostujući polovinom oktobra u dnevniku francuske televizije Frans 2, Gerlin je rekao da "prvi put radi kao crnac", i pri tome upotrebio reč koja se za obojene ljude upotrebljava u pežorativnom smislu. I ako se Gerlin izvinio zbog svoje izjave, jedan od organizatora protesta, Fransoa Dirper ukazao je na "ćutanje Francuza, kao i predstavnika velikih političkih partija" koji na ovo nisu reagovali. On je dodao da je neophodno preduzeti konkretne korake u borbi protiv diskriminacije. - Celog 19. veka Evropom se širila ideja o prirodnoj superiornosti bele rase u cilju opravdavanja kolonijalizma. U prilog takvoj ideji išla su i česta prikazivanja obojenih ljudi koji su predstavljani kao divljaci. To je stvorilo stereotipe koji i danas postoje u svesti nekih ljudi - rekao je povodom premijere filma predstavnik "Lige za prava coveka", Žil Manseron.

Teško je proceniti kako je ovaj film delovao na gledaoce, i u kojoj meri će pomoći u daljim borbama protiv kršenja ljudskih prava. Ono što se lako moglo konstatovat jeste neuobičajena tišina u sali posle projekcije filma u bioskopu "Balzak".